Niste sami

Kada se razbolimo, ljudi uglavnom prema nama ispoljavaju saosećanje i spremnost da nam pomognu, podele sa nama svoja iskustva, upute nas na dobrog stručnjaka. Ovo se odnosi apsolutno na sve bolesti, izuzev na probleme iz oblasti mentalnog zdravlja. Veoma je retko će vam neko potpuno otvoreno saopštiti da ima anksiozni poremećaj, depresiju ili da se nalazi u životnoj krizi za čije prevazilaženje mu je potrebna pomoć stručnjaka. To ćete čuti kako se izgovora tiho i u poverenju, usput, u hodnicima, iza uglova. Zašto je to tako?

Jedini razlog je to što okolina na ovakvu informaciju ne bi reagovala na isti način kao kada bismo se požalili na bilo koju telesnu bolest. Prosvećivanje društva i informisanje ljudi da reaguju na pravi način cilj je akcije “Niste sami”. I to zaista nije teško. Adekvatan način reagovanja bi trebalo da bude sličan kao kada je reč o bilo kojoj drugoj bolesti. Kako se osećaš? Kakve tegobe imaš? Šta ti najviše pomaže? Da li si potražio pomoć? Da li slušaš savete stručnjaka? Da li imaš dobrog lekara? Svi umemo ovo, zar ne? Ipak, često se ponašamo kao da su mentalni problemi zarazni i kao da će naše raspitivanje o tome kako se neko oseća izazvati bolest i kod nas samih. Istina je da su mentalni poremećaji najmanje ispitan domen sa puno nepoznanica. Mozak je osetljiv deo našeg organizma na koji nemamo jasan i direktan uticaj u cilju postizanja željenih promena jer se u njegovo funkcionisanje upliće niz različitih varijabli. Počev od funkcionisanja našeg tela pa do dnevnih događaja ili pak “starih”, ranih trauma. Verovatno nas sve to plaši i čini da se osećamo nesigurno. Ali kada se nađemo nasuprot onoga ko ima problem sa mentalnim zdravljem, ipak je važno da znamo da naš stav ima mnogo više uticaja na tu osobu nego što naš stav ima uticaja na osobu koja ima grip, prelom ili autoimunu bolest.

Zato je važno da znamo kako da se postavimo, kako da se ne uplašimo i kako da se oslobodimo predrasuda. Kampanja “Niste sami” uz pomoć tribina kao i informisanjem putem medija i društvenih mreža pomoći će nam da znamo više o mentalnom zdravlju i poremećajima, a znanje je uvek prvi korak ka osobađanju od predrasuda.   

Lidija Ćulibrk, glavna i odgovorna urednica magazina Lepota i zdravlje i specijalista zdravstvene psihologije

 

 

SUICID

KAKO DA ZNAMO?

Kristina Fruža, devojka koja je učestvovala na tribinama “Niste sami” i nesebično delila svoja iskustva u borbi sa bipolarnim poremećajem tragično je okončala svoj život. Na tribinama je govorila o tome kako nasmejano lice, moderan stajling i dobar nastup još uvek ne znače da smo i izunutra dobro.

Ako je tako, pitamo se, kako onda da znamo da naši bližnji trpe i pate i kako da im pomognemo? Ako oni to ne ispoljavaju ili čak žele i da sakriju?

Bipolarni poremećaj je poremećaj afekta koji “zapada” u “minus” i “plus” faze. Pokušaj suicida ili izvršeni suicid se kod bipolarnih pacijenata dešava u depresivnoj fazi. I to na početku ili na kraju depresivne faze. Na početku, kada pacijent shvata da mu se ponovo dešava “minus” i da će ponovo prolaziti kroz sve ono kroz šta je prolazio: sniženo raspoloženje, bezvoljnost, beznadežnost, nedostatak perspektive, crne misli, a možda i hospitalizacija. Na kraju depresivne faze, kada pacijent postane aktivniji, manje vezan za postelju i spremniji da se uključi u život. Tada ga njegov lični, sasvim subjektivni doživljaj nesposobnosti i neadekvatnosti da se uključi u život i zajednicu i sve ono što oni zahtevaju od njega, potpuno demotiviše i pacijent donosi odluku da više ne može ili neće da se bori. Istraživanja su se bavila proverom različitih faktora koji bi mogli da nam ukažu na to kada je neko suicidalan. Da li je pod rizikom onaj koji je već pokušavao suicid, da li onaj koji o svojim namerama govori bližnjima, ili onaj koji ćuti, da li onaj koji se žali na tegobe koje ga muče ili onaj koji mnogo energije troši da se predstavi u dobrom svetlu? Kakvi god da su zaključci uvek će postojati izuzeci. Ljudi kao što je bila Kristina za koje bismo rekli: bila je tako vesela, srdačna, puna života. A onda ćemo čuti da je izvršila suicid. I uverićemo se da ne možemo uvek predvideti i da ne možemo uvek pomoći.

Ipak, ono što je važno je da pacijentu pružimo podršku i kada je on ne traži i da mu pomognemo da oseti da smo zainteresovani za njega čak i ako ne želi baš ništa da nam kaže o svom unutrašnjem svetu. Ako je ljut na nas, na sebe i na ceo svet! Čak i tada, kada te korisne razmene nema, pacijentu je jako važno da dobije poruku: “Stalo nam je do tebe. I stalo nam je do tebe i ako nisi najbolje, i ako imaš problem, i ako treba celog života da se lečiš i piješ lekove. I tada nam je stalo.” I, to je važno svakoj osobi na svetu. Setimo se toga ovih prazničnih dana. Prvih prazničnih dana u kojima Kristina neće biti sa nama.

Lidija Ćulibrk, glavna i odgovorna urednica magazina Lepota i zdravlje i specijalista zdravstvene psihologije